Brak kao ulaznica za slobodu? Da bude predata iz očeve ruke u ruke supruga, samo da bi izbegla ograničen život? Kako bi smela putovati i ići sopstvenim putem? Sve to autorka Lejla Ahmed, autorka ovog teksta, ne prihvata - ona se bori za svoju slobodu, deo po deo. Čak i bez supruga.

Napisala Lajla Ahmed, Fotografija: Ina Ajdogan

Foto: Zoe Opratko

Putovati svetom sama ili sa prijateljicom? Preseliti se u inostranstvo ili jednostavno ostati duže napolju? Mnoge devojke u imigrantskim porodicama imaju takve planove, ali šta ako je brak jedini način da ih ostvare? „Kada se udaš, možeš raditi šta god želiš.“ Ovu rečenicu sam čula nekoliko puta u svom životu. Imam 18 godina, studiram i očigledno sam dovoljno stara za udaju, ali nisam dovoljno stara da donosim sopstvene odluke.

Kada se osvrnem na prošlost, oduvek sam sanjala o putovanjima sa prijateljicama, čak smo i isplanirale ta putovanja zajedno. Naravno, odmah bi to podelila sa roditeljima, jer sam čvrsto verovala da ću, kada budem starija, otići na putovanje za devojke. To je bio prvi put kada sam se susrela sa ovom izjavom. "Možeš, ali kad se udeš". Sa takvim odgovorom mog oca, rasprava je vrlo brzo privedena kraju. Nisam mogla da razumem. Kakve veze brak ima sa mojim planovima? I zašto moram da se udam da bih mogla da putujem sa prijateljicama? To sam pitala i oca. Pomirila sam se s tim da neću čuti odgovor koji bi mi mogao biti po volji, i zbog toga sam prestala da se uopšte raspravljam s njim. Da li je brak zaista jedini način da sama odlučujem šta želim da radim, a šta ne? Imam sreću da je moja majka uvek stajala uz mene i da je i ona rekla ocu da to ne bi smeo biti pravi odgovor.

Brak – jedini put do slobode?

Među mojim prijateljicama često se vode rasprave o tome koja ima više, a koja manje slobode. Ponekad imam osećaj da je to postalo takmičenje, i da osoba koja je najviše "ograničena" zaslužuje najveće sažaljenje. Ali zapravo, sve imamo nešto zajedničko: sve mi smo barem jednom u životu čule od svojih roditelja da ćemo moći raditi šta želimo tek nakon braka. Ne govorim samo o mladim ženama u arapskoj zajednici, u kojoj sam kao polu-Egipćanka odrasla, već i o mojim drugim prijateljicama, kojima je moja kultura zapravo potpuno nepoznata. U mnogim imigrantskim porodicama, roditelji imaju osećaj da moraju da preuzmu punu odgovornost za svoje kćerke, sve dok god drugi muškarac ne preuzme tu dužnost. Barem tako sebi kažem, kako bih mogla da shvatim zašto se podrazumeva da je muškarac ključ za slobodu. Vodi se računa da devojke ne budu previše kasno napolju, jer je to za njih "opasnije". A i šta devojka traži napolju tako kasno uveče?

Foto: Zoe Opratko

„Tata, zar mi ne veruješ?“ 

Dugo sam se bavila ovom temom i pokušavala pronaći rešenje kako smiriti oca, a istovremeno živeti po svom. Za izgradnju poverenja izmeđe mog oca i mene bila je ključna pomoć moje majke, koja je rođena i odrasla u Evropi. Ona nikada nije smatrala da mogu živeti onako kako želim samo ako sam udata, i želela je tu misao izbiti iz očeva uma.

Posmatrajući oko sebe, primetila sam da se djevojke udaju veoma mlade - ne samo iz ljubavi, već više zato što vide brak kao ulaznicu za slobodu. Žele otići iz kuće, započeti novi život, oblikovati svoj život onako kako žele. Jedina mogućnost da to urade je da se udaju. Ja nisam imala taj problem, jer se kod kuće osećam dobro i imam dobar odnos s roditeljima. Ipak, u vreme kad sam imala 15 godina, strogost mog oca me je veoma opterećivala. Tražila sam da razgovaramo u četiri oka, kao otac i kćer. Komunikacija je veoma važna u mojoj porodici, i iako je moj otac prilično konzervativan, uvek je spreman da me sasluša. Ne želim živeti ograničeno i pre ili kasnije ću raditi ono što želim. Majka mu je jasno stavila do znanja da će me izgubiti ako i dalje ostane tako strog. „Tata, zar mi ne veruješ?“ pitala sam ga. Jasno mi je stavio do znanja da to nije moja krivica, ali da taj osjećaj da mora stalno paziti na mene nikada neće nestati. Bilo bi mu lakše, kad bi znao da još neko pazi na mene. Ali da li je to cilj braka?

Brak je mnogo više od karte za slobodu i on to zna. On to ne vidi to kao "drugi način kontrole" ili "dodatnu sigurnost", već je to pre želja za većom porodicom, za budućnošću koju želi sebi i svojoj kćerki, Skladan brak - jer brak može biti jedna od najlepših stvari na svetu, to znam. Takođe znam da on želi samo najbolje za mene i da će me podržavati u svemu. Još sam mlada, finansijski zavisim od svojih roditelja i definitivno nisam spremna za brak. Uspela sam da roditelje ubedim u moje stavove, ali u drugim porodicama nije tako - oni svojim kćerkama stalno stvaraju osećaj da treba da se udaju, kao da  je to jedini važan cilj u njihovom životu.

Foto: Zoe Opratko

Danas znam da iza te rečenice stoji mnogo više od izgovora da se izbegnu konflikti. Može se razumeti na različite načine. Uspela sam, uz pomoć moje majke, da ubedim oca da muškarac ili brak nisu najvažnija stvar na svetu i da mogu da idem na moj "Devojački izlet". Čak i bez muškarca. Pored toga, roditelji ne vide da svojim ćerkama stvaraju osećaj da su teret koji treba preneti na drugog muškarca. Ja sam onda problem mog muža, a ne moje porodice. Ali to nije ispravno. Devojke i mlade žene u mom okruženju treba podsetiti da živimo u drugoj generaciji i da su nam sva vrata otvorena. Mi možemo biti samostalane i nikada ne bismo trebale biti zavisne od muškarca. Temelji za nas su već postavljeni: moje dve bake, na primer, nisu zavisile ni od jednog muškarca. Brak je mnogo više od predaje kćeri muškarcu. Treba se udati iz pravih razloga - zato što volite tu osobu, možete da zamislite budućnost sa njom i želite da sa njom provedete ostatak svog života sa njom. Ne zato što predstavlja kartu za slobodu.

Lajla Ahmed ima 18 godina. Studira novinarstvo i komunikacije, ima egipatske i slovačke korijene. Lejla je napisala svoj prednaučni rad za maturu maturski rad o izmenjenom životnom okruženju Egipćanki nakon Arapskog proleća.