Porodična čast i neukaljan obraz su alfa i omega. Stoga je prvi princip balkanskog vaspitanja – nemoj privlačiti pažnju i nemoj blatiti ime porodice. Dosta s tim, kaže Filloreta: i vaspitava svog sina sasvim drugačije nego što su nju vaspitali.

Napisala Filloreta Bennett, Fotografija: Zoe Opratko

Foto: Zoe Opratko

Imala sam tri godine kada smo pobegli od siromaštva. Bili smo ekonomske izbeglice. Moji roditelji su se plašili da ćemo u novoj državi mi deca zaboraviti da potičemo sa Kosova i da ćemo izgubiti kulturu, tradiciju i običaje. U osnovi, albanska kultura je po mnogo čemu slična drugim balkanskim zemljama, pa uzimam za pravo da u ovom članku pišem o balkanskom obrazovanju i njegovim kamenima spoticanja.

Zašto kamen spoticanja? To sam shvatila tek kada sam i sama postala majka. Od kada vaspitavam sopstvenog sina, videla sam sve nedostatke u vaspitanju koji smo ja i mnoga druga balkanska deca morali da trpimo. Deca ne moraju da se plaše svojih roditelja (posebno očeva) da bi naučila šta znači poštovanje. Ne moraju da budu izmanipulisani parolama poput: „Nisi dobro dete ako ne radiš ono što ja želim“. Ali pre svega, ne treba ih stavljati u poziciju da budu odgovorni za duhovno spasenje cele porodice. Ako smo mi mogli, mogu svi.
A upravo ove nepravde prepoznajem uvek iznova u proteklih deset godina.

Prinudna pokornost

Zašto ne pozdraviš tetku? Zašto ne poljubiš strica? Uvek sam bila prinuđena da grlim svu rodbinu, poznavala ih ili ne, ili da ih ljubim u obraz, samo da bi moji roditelji ponosno rekli: da, moja deca znaju kako da se ponašaju i koga da poštuju.

Jednom sam odbila da nekoga poljubim i zagrlim i zbog toga sam dobila batine nakon što smo se vratili iz posete. Nisam pokazala poštovanje – na kraju krajeva, uvek moram da poslušam roditelje i da poštujem starije.  Tako su me učili od malih nogu, kao i mnogu drugu decu na Balkanu. A to što sam kao klinka bila fina i ljubazna samo zato što sam morala, a ne zato što sam htela, to nikoga nije bilo briga. To prisilno i lažno poštovanje, i ova „poslušnost“ prema starijima, muškarcima i ženama, jednostavno je pogrešno! Tako vaspitavate svoje dete da je vredno tek kad poraste i maltretira druge, a možda je i odgovarajućeg pola. Prvi put sam postala svesna svega ovoga kada sam imala oko 18 godina.  Nisam više mogla da podnesem da sebe doživljavam kao bezvrednu, nevažnu osobu i kao objekat. Tada sam uspela da se izvučem iz ovog šablona, ali samo na četiri meseca. Zbog balkanskog vaspitanja uvek sam imala jak osećaj krivice i zato sam popustila. Takođe su me učili da svoju porodicu trebam da držim na okupu tako što ću davati dobar primer i uvek biti tu za njih, bez obzira da li je to bilo dobro mene ili ne. U jednom trenutku sam osetila da imam ogroman pritisak na leđima, kao da je moja odgovornost da naša porodica funkcioniše. Tako sam naučila da svoje potrebe ostavim po strani, ili bolje rečeno, da vidim potrebe svojih roditelja kao svoje.

Deca na Balkanu moraju da preuzmu odgovornost još od malih nogu - pomaganjem u domaćinstvu, brigom o mlađoj, ali i starijoj braći i sestrama. Takođe, morali smo da nadoknađujemo manjak obrazovanja naših roditelja radeći birokratske stvari poput podnošenja zahteva. Nismo imali vremena da uživamo u detinjstvu i od početka smo bili opterećeni obavezama.

Foto: Zoe Opratko

Čvrsti muškarci, dobre devojke

Dugo sam smatrala da je normalno da moje vaspitanje uključuje i fizičko nasilje. Nisam videla razlog da sa bilo kim razgovaram o tome. Kada sam imala 16 godina, imala sam sreću da idem u školu u Beč. Tamo sam prvi put stekala prave prijatelje, mlade ljude, koji su takođe imali balkansko imigrantsko poreklo. Tek tada sam mogla da slobodno  da se izrazim i jednoj prijateljici  bez stida poverim šta sam doživela. Većina devojaka i njihova braća i sestare doživeli su isto što i ja. Učili su nas da ćutimo, da slušamo, da preuzimamo odgovornost za svoju mlađu braću i sestre, ali i za celu porodicu.  Nismo imali detinjstvo kao i druga deca. Ne, dečaci su morali rano da nauče šta je potrebno da bi bio “pravi” muškarac koji može da pokaže nadmoć nad mlađima, ali i nad devojčicama i ženama.

Dečaci su naučeni da su emocije slabost. Roditelji im nisu pokazivali nežnost, a ako bi plakali dobili bi batine kako bi „imali pravi razlog da plaču“. Ako bi bili ljubazni prema drugima, bili bi maltretirani, čak i od strane starijih. Tada obično dođe do izražaja izreka: „Nemaš muda. Da li si sada postao curica, kad si toliko osećajan?“

Često vidim kako muškarci svoju decu smatraju nevažnim. Tako su naučili od svojih očeva i sada i sami tako rade. Zarobljeni su u ovom začaranom krugu i to je razumljivo,jer nije lako preispitati sve čemu ste do sada bili naučeni i raditi drugačije. Priznati da su tvoji roditelji nešto pogrešili je, po mom mišljenju  još teže na Balkanu.  Teško je, jer želimo da spoljnom   svetu predstavimo srećnu porodicu koja dobro funkcioniše. Mojim roditeljima je i dalje veoma važno šta rođaci misle o nama. Toliko je emocija potisnuto samo da niko ne govori loše o nama.

Devojčice se, pak, uče kako da vode domaćinstvo, da kuvaju, kako da se ponašaju i kako da poštuju budućeg muža, svekra, svekrvu i celu porodicu. Pri tom, nevežno  je da li će se prema nama odnositi s poštovanjem. Ne, samo spusti glavu i nadaj se da će ti tvoj budući muž ili svekrva ili cela porodica tu i tamo dati malo slobode. Devojčice su naučene da nemaju pravo glasa, jer nemaju šta da kažu. U suštini, mi devojke smo odgajane kao robovi kojima nije bilo dozvoljeno da imaju slobodnu volju.

Ako si kao devojčica naučena da se diviš muškarcima i uvek prihvataš podređenu ulogu, biće ti zaista teško da se kasnije, kao odrasla žena, boriš za sebe. Kroz strah i anksioznost učiš da poštuješ druge, jer ne želiš da se suočiš sa posledicama, ali ono što nikada ne naučiš jeste da ceniš i poštuješ sebe.

Foto: Zoe Opratko

Niko ne mora da zna za naše probleme

Jednom smo se tata i ja jako posvođali. Tada nisam bila tako mlada, imala sam 16 godina. Poverila sam se mami da sam zaljubljena u dečaka. Ona je odmah otišla da to kaže mom ocu, jer se brinula da ću izgubiti nevinost,  što je, činilo se, bilo jedino  što je jednu ženu činilo vrednom. Zato je bolje da me upozore dok je vreme, a ja ću se, po njihovom mišljenju, dozvati pameti.  Povisila sam ton i viknula na oca. Vi to nazivate pubertet, ali ja to nazivam hrabrošću da se zauzmem za sebe. Mama je, međutim, samo bila zabrinuta što će ljudi misliti o nama ako čuju moju vrisku u hodniku. Niko ne treba da zna za naše porodične probleme. Naša spoljašna slika normalne i zdrave porodice bila je važnija od svih problema sa kojima smo se suočavali. Porodična čast i neukaljano lice su alfa i omega. Stoga je prvi princip balkanskog vaspitanja – nemoj privlačiti pažnju i nemoj blatiti ime porodice.

Otkako sam postala mama jednog dečaka, pokušavam da se izvučem iz ovih šablona roditeljstva. Međutim, da bih to uradila, morala sam – svaki dan – da učim o pravom zdravom roditeljstvu. To radim tako što razmenjujem ideje sa drugim majkama i roditeljima, čitam vodiče za roditeljstvo, ali i jednostavno razmišljam o tome kakvo je bilo moje vaspitanje i šta je moglo biti bolje.

“Tvoj sin nije pravi Albanac. Kako ga ti vaspitavaš, još će i homoseksualac postati. Zašto ga odgajaš da bude slabić? Učiš ga pogrešnim vrednostima. Dete ti se otrglo. Zašto odgajaš svoje dete kao Austrijanca?“, rečenice su koje sam čula od svojih rođaka, čak i prijatelja. Ako ja ne vidim nikakav problem u tome što je moj sin možda homoseksualac ili previše ženstven, zašto biste onda i vi? Čini se kao da svi žele da iskoriste priliku da njihovi problemi postanu moji.

Moj sin treba da pokaže svoju nežniju stranu

Nisam i ne želim da koristim nikakve toksične roditeljske metode da svog sina pretvorim u tiranina. Najvažnija stvar u balkanskom obrazovanju je da je porodica sve, bez porodice si bezvredan. Ali da bi ti imao vrednost u porodici, moraš da ispuniš sve njihove potrebe i očekivanja. Najbolja strategija da se to postigne je korišćenje straha, nasilja, osećaja krivice i manipulacije.

Moj sin, zbog čega ga toliko volim, jednom me je upitao: „Zašto da poštujem nekoga ako ta osoba ne može da poštuje mene? To što sam dete ne znači da ne zaslužujem poštovanje!“ Moram da priznam,  uz sina sam i ja postala svesna  šablona i greška koje ni sama nisam primećivala.

Gledam sina kako raste i znala sam od malih nogu da je ovo dete ispunjeno naklonošću, empatijom i ljubavlju. Zato sam donela svesnu odluku da ne koristim ono  što sam sama iskusila kroz vaspitanje. Želela sam nešto drugačije za svog sina. Želela sam i želim da on upozna svoje emocije. Treba da iskusi nežnu stranu, a pre svega treba mu dozvoliti da to doživi.

Kada je imao samo osam godina, došao je na ideju da nalakira nokte. Dok je lakirao nokte u rozu boju (jer mu je to omiljena), objasnila sam mu kako da se odbrani od glupih šala. Kada se uveče vratio, ponosno je rekao: „Nekoliko dece me je zadirkivalo, a i učiteljica je bila smešna, ali sam im rekao da nigdje ne piše da je lak samo za devojčice, što znači da mogu i ja da lakiram nokte. I svidelo mi se."

Foto: Zoe Opratko

Nekoliko dana kasnije, sa još uvek nalakiranim noktima, posetili smo moje roditelje.  Moja majka je bila šokirana. Brinula se da je moj sin gej, a onda se naljutila na mene. Plašila se da će mu moje vaspitanje oduzeti muškost. Morala sam da razgovaram sa njom dugo i više puta i objašnjavati joj kako verujem da deca treba da odrastaju slobodno i bez nepotrebnih zabrana i ograničenja . Mojoj majci je trebalo mnogo vremena da nauči da prihvati moj način vaspitanja i da zaista pokuša da ga primeni  kada moj sin dolazi u posetu.

Rođaci mi često govore da je moj sin preosetljiv za ovaj svet, da me nikada neće poštovati zbog načina na koji ga vaspitavam i da ću ja biti kriva ako ne postane pravi Albanac. Što je najgore, neće poznavati svoje korene. Ali mnogi od ovih ljudi čak i ne znaju koje su to vrednosti koje čovek treba da poseduje. To nisu ni poreklo, ni koreni i ni jezik. Pravo ljudsko biće treba da prepoznaje svoje potrebe, svoja osećanja, može da se stavi u kožu drugih, i što je najvažnije, zna da se nosi sa sopstvenim emocijama.

Prevazilaženje starih šablona

Rođak mi je jednom rekao: „Misliš da si bolja od nas jer vaspitavaš sina drugačije.“ Nasmejala sam se na to i rekla: "Ne, jednostavno ne želim da vaspitam nasilnika." Treba da nauči da žene imaju istu vrednost kao i muškarac. Treba da nauči da je i on, pre svega mali čovek koji ima sopstvenu vrednost. Ali isto tako ne želim da stane ispred nekog ko je autoritet i omalovažava sebe samo da bi ga tolerisali. Bilo na poslu ili u privatnom životu. Važno mi je da ga cene takvog kakav jeste i da da ne mora da se pretvara da je prihvaćen. „Uživala sam“ u svom balkanskom vaspitanju i danas ne mogu da se približim nijednom Balkancu, a da ne upadnem u uobičajeni obrazac: pripadati muškarcu, ljutiti se na njega i baciti ego u vodu. U mom okruženju, ja sam bila prva koja je izašla  iz ovih starih obrazaca roditeljstva – i još uvek je ponekad teško postupiti kako treba. Ponekad se ponašam kao moji roditelji. Bez fizičkog nasilja, ali sam sklona lošem raspoloženju kada sam preopterećena, što je jednako loše za dete.

Nije me briga za savršenstvo. Radi se o razmišljanju i razlikovanju sopstvenog roditeljskog stila od onoga što su mi roditelji usadili. Šta je bilo dobro u mom tadašnjem vaspitanju, a šta loše? Gde još danas osetim posledice i kako da se izvučem iz ovog šablona? Ovo ne znači da negiram našu kulturu. Volim balkansku kulturu, muziku, našu istoriju, hranu, zajedničko sedenje i kuvanje za druge i gostoprimstvo. Ali ne zato što moram, već zato što želim. Želim da budem u stanju da donosim odluke bez brige da će me drugi osuđivati.

Filloreta ima 35 godina, albanskog je porekla, radi kao diplomirani socijalni radnik i trener je za integraciju sa interesovanjem za intersekcionalni feminizam.