Rasistički školski sistem i samim tim nesigurnost, skoro su sprečili Ozben da krene svojim putem. Međutim, 25-godišnjakinja turskih korena nije odustala i nastavlja da sledi svoj san da postane novinarka. Jedno je sigurno: ona želi da napravi revoluciju u medijskom prostoru i ne mora da se asimiluje da bi to učinila.

Napisala: Ozben Onal, Fotografija: Zoe Opratko

Foto: Zoe Opratko

Kad sam imala 12 godina, razredna starešina mi je rekla da nema smisla da idem u srednju školu. Moje veštine čitanja i pisanja i dalje nisu bile dovoljno dobre, dok je Leoni, moja drugarica iz razreda, imala lošije ocene iz nemačkog od mene, a bez problema je dobila svoju preporuku. Posle završenog školskog časa me je odvela u stranu i objasnila da je to verovatno zato što je turski glavni jezik koji se govori kod kuće i da nije moguće da svi u Nemačkoj završe srednju školu – da meni nije suđeno da to uradim. Jer zemlji su potrebni ljudi i za „druge poslove“. Njena opaska, koja je bila višestruko pogrdna, zasniva se na kapitalističkom, klasističkom i eksploatatorskom obrazloženju da se ovi poslovi, koji su nam već decenijama namenjeni, svrstavaju u klasu poslova na kojima se manje zarađuje, a samim tim se i ne cene. Od nas se očekuje teški fizički rad koji ostavlja malo šanse za napredovanje.

Na kraju, zahvljajući nizu slučajnosti, kao u filmu, dobila sam preporuku za srednju školu, koja je tad još uvek bila obavezna. Naime, moja razredna je tada bila slomila nogu na skijanju, zbog čega je bila odsutna iz škole, a direktorka, koja je delila njeno mišljenje je pala niz stepenice i takođe nije mogla da radi. Preporuku mi je dala moja profesorka engleskog, koja je mojoj majci rekla „ne vidim razlog zašto vaša kćerka ne bi trebala da ide u srednju školu“. Tako sam nekako uspela da se provučem kroz rasistički školski sistem i posle odem na univerzitet. A to je ogromna privilegija. Ali šta se dešava ako sam, kroz razne uticaje, izložena stalnom strahu da nikada nisam dovoljno pametna? Tačno. U to ponekad verujem.

Foto: Zoe Opratko

NEDOSTATAK SAMOPOUZDANJA

Sećam se da sam pre sedam godina sedela za kuhinjskim stolom porodičnih prijatelja, nadajući se da me niko neće ništa pitati. Tema razgovora je bila Erdoganova politika u Turskoj. U to vreme u Nemačkoj nije bilo druge teme o kojoj se tako žestoko raspravljalo. Ovo domaćinstvo akademika je na elokventnom nemačkom, raspravljalo o tome kako se Turska sve više razvija u diktaturu, a mene je bilo sramota što ne znam neke od termina koje su koristili. Toliko sam se plašila da ne pomisle da sam glupa, da sam često ćutala, iako sam imala svoje mišljenje, bila saglasna sa onim što se govorilo za stolom i htela nešto da dodam. Ali uvek sam se osećala kao da nisam dovoljno pametna i da ne mogu da doprinesem razgovoru nečim relevantnim. To je bilo zato što su me oblikovala iskustva mojih roditelja i bake i dede, ali i moja sopstvena. Na primer, kada su me pitali šta zapravo mislim o Erdoganu, to nije bilo zato što se radilo o ravnopravnom diskursu, već zato što sam, kao Turkinja, protiv svoje volje bila podvrgnuta glupim testovima integracije.

Foto: Zoe Opratko

NESIGURNOST SE SMANJUJE, ALI NIKADA U POTPUNOSTI NE NESTAJE

Još uvek postoje određene situacije u kojima posebno pazim da se izrazim elokventno, a to je uglavnom kada se osećam nesigurno, kada me gledaju omalovažavajuće ili kada mi se neko obraća na snishodljiv način. Još uvek postoje trenuci kada ne dopuštam da me svladaju kompleksi, kada osećam hitnu potrebu dokazati: "Vidi, ja sam pametna!" Pre nisam verovala u sebe, ali sada znam: da, to sam ja. I taj unutrašnju glas koji mi govori da to nisam ja i da još moram da se dokazem drugima se smiri, ali je i dalje prisutan. A stvarnost je da ta nesigurnost verovatno nikada neće u potpunosti nestati. Ali učiniću sve što je u mojoj moći da više nikada ne kažem da nemogu učiniti nešto što mogu.

NEMA VIŠE PASIVNOG STAVA

„Hoću da uzmem Nemcima poslove, neću poslove koji su meni namenjeni, već poslove koje oni žele da rezervišu za sebe, sa istim uslovima, istom platom i istim mogućnostima napredovanja“, piše Fatma Ajdemir u svom eseju „Rad”, koji se pojavio u poglavlju „Tvoja otadžbina je naša noćna mora”. Ta rečenica je odmah ostavila utisak na mene.

S jedne strane, zato što sam mogla da se poistovetim sa Ajdemirinom porodičnom istorijom: moj deda je prvi put došao u Nemačku 1964. godine kao takozvani gastarbajter, da se bori za bolju budućnost i uštedi novac za izgradnju kuće u Turskoj. Budući da je želeo bolji životni standard za svoju porodicu, nekoliko godina kasnije doveo ih je u Nemačku na školovanje i odrastanje. Nakon mnogo godina rada u fabrikama, sada pati od fizičkih ograničenja uzrokovanih napornim radom. Kao i moja baka, koja je u to vreme čistila razne kuće kako bi finansijski pomogla mom dedi. Jezička barijera koja je ostala, jer jednostavno nije bilo dovoljno vremena da se uz posao nauči nemački jezik, ali i trajno prenesen osećaj da su samo u gostima, doveli su ih do pasivnog stava i prihvatanja diskriminacije i rasizma. Prihvatili su to jer nikada nisu imali samopouzdanja ili hrabrosti da uzvrate. Moji roditelji, koji su u Nemačku došli sa 9 i 22 godine, dugo su imali slično iskustvo. Najvažnije im je bilo obrazovanje njihove dece i da ostave dobar utisak kao asimilirana, pardon, mislim integrisana, uzorna porodica. Ali oboje su vremenom morali naučiti da se zauzmu za sebe.

S druge strane, zato što rečenica Fatme Ajdemir ukazuje da ona više neće pognute glave i sa strahom učestvovati u društvenoj hijerarhiji zasnovanoj na rasističkom raslojavanju, nego da će im sada, kao druga ili treća generacija doseljenika, objaviti rat – i to glasno.

Tokom proteklih nekoliko godina pohađala sam Akademiju Biber, koju sam završila pre nekoliko meseci. Tada sam shvatila da mi pisanje, koje je do tada bilo samo hobi, i moj interes za društveno-politička dešavanja, zapravo može otvoriti put ka karijeri u novinarstvu. Da imam ono što je potrebno za pisanje tekstova sa kojima se ljudi mogu poistovetiti. Da imam relevantno mišljenje i da sam u stanju da ga izrazim.  Da mogu da diskutujem sa ljudima, razmenjujem ideje, zauzmem se za sebe i svoje stavove, a istovremeno da imam sposobnost da promenim mišljenje. Shvatila sam da imam glas koji zaslužuje da se čuje jednako kao i drugi, koji mora da se čuje. Možda je to čak glas koji može da doprinese više od drugih.

Foto: Zoe Opratko

RAZNOLIKOST JE JOŠ UVEK MIT

Procenat novinara sa imigrantskim poreklom još uvek je premalen da bi mogao adekvatno predstavljati nemačko ili austrijsko društvo. Prema studiji iz 2021. godine, samo šest odsto austrijskih novinara ima imigrantsko poreklo. O funkcijama glavnog i odgovornog urednika ne treba ni govoriti. Novi nemački medijski kreatori su 2020. godine otkrili da u Nemačkoj samo oko šest odsto glavnih urednika medija sa najvećim tiražom ili pregledima su imigrantskog porekla, od kojih je polovina iz susednih zemalja ili zemalja EU. Kao rezultat toga, mediji više ne odražavaju realnost društva u celini i razvijaju opasne narative o marginalizovanim grupama, a koji imaju ogroman uticaj na mišljenje društva u celini. Nisu to nova saznanja, godinama se iznova ukazuje na medijsku neraznolikost i s time povezane opasnosti, no stvari se polako menjaju. Stoga nije slučajno što i dalje razmišljamo o frazama migracija ili islam u negativnom kontekstu.

Nikako ne želim da kažem da smo mi jedini eksperti koji imaju stručna znanja o temama migracije, integracije i rasizam, upravo suprotno. Bilo bi nezahvalno pretpostaviti da samo zato što imate roditelje sa imingrantskim poreklom se smatrate stručnjakom za ova pitanja. Ali mi smo potrebni da ukažemo i na našu realnost. Našu perspektivu, naš pogled na stvari. Kao što moji baka i deda i roditelji nisu mogli, kao što njihova realnost nikada nije bila prikazana. I baš zato želim poslove koji nisu predviđeni za nas. Želim da budem u mogućnosti da govorim glasno i hrabro, želim da bez straha Nemačkoj pomognem da sagleda samu sebe, i želim da doprinesem da se u medijskom prostoru konačno napravi revolucija koja je već decenijama neophodna, bez da se potpuno asimilujem u tom procesu.

Da zaključim rečima Fatme Ajdemir: „Moj nemački san je da konačno možemo uzeti sve ono što nam pripada, a da pri tom ne moramo nestati”.

Ozben Onal ima 25 godina i turskog je porekla. Radi kao slobodni novinar i studira novinarstvo na master studijama. U svom poslu bavi se temama kao što su društvena kritika, antirasizam i turska politika.